Samo dole, u dnu vidika, gde prestaje stari grad, i pocinje slobodna ravnica, ima još trag dnevne svetlosti. U posrednom, rumenom odblesku vec skrivenog sunca belasa se dim fabrickih dimnjaka i naslucuju krovovi novih naselja. Tamo novi ljudi novih naraštaja ovog starog grada zidaju i grade novo. Sporo i mucno, jer sporo i mucno se ostvaruju velike stvari, bice tamo dole u ravnici savladana prošlost, prevazidjena istorija. Ispod te na oko devicanske ravnice pocivaju u bogatim naslagama tragovi preistorijskih naselja, mozaici i miljokazi rimske epohe i novac i oružje srednjovekovne Bosne, a na njoj se grade fabrike i stanovi i pomaljaju oblici novog života. Pomaljaju se sporo i mucno, ali sigurno, po neumitnim zakonima društvenog razvitka. I u koje god doba dana i sa koga god uzvišenja bacite pogled na Sarajevo, vi uvek i nehotice pomislite isto. To je grad. Grad koji i dotrajava i umire, i u isto vreme se radja i preobražava.” – Ivo Andric
